Otadžbina

390

ПРОКЛЕТ1! КАМ

леђа, неко сије раздор и мржњу како ће ти дјецз г завадити, да завиди једно на друго, а теби врат сломити у највишој твојој побједи! Један од тијех лаживијех пророка, присегао је, ту скоро, под ћивотом светога Марка (светац што нам је тобож заједно) да су превлачки калуђери прсвјерили влади, и да си их ти, беже, на то подбб. Суд млетачки , којему је познато твоје пријатељство и побожност превлачкијех редовника, није' могао никако да тога проклетова не накаже, да се други памети уче. По што га осуди на смрт, као што је обично у просвијећенијем државама, пошаље суд зликовцу мудра и освијесна духовника, да га наговара да се каје и Богу препоручи. Пак, би ли вјеровао? Длаке ми се јеже, језик трне, уста камене! Тај пас (лише оне воде коју су му на главу сипали и имена којега су, скоту, нађели) убије стржевом гредом јаднога попа, и с љеговијем аљинама побјеже у Црну Гору, и ево га у Дупилу, гђе се свецем прогласи, а ћори пук свашто гонета и вјерује. Дубровчани пак, да ископају тебе и нас, шаљу му сребрни ковчег, да му тијело храни, кад се тобож престави. Но ако желиш да ти господарство устраје, предај тога свеца нама, да га ми по нашки прославимо, и у сваку од четири кнеживе грбаљске по један черек објесимо, нека се пук страви и у себе дође; пак ћеш брзо чути да је свак опријенуо цркви, страху божјему и својијем сгарешинама. Иванбег се згрози, пак, послије подужег мука, проговори: — Ако је та безаконик унио главу у моју земљу, давам ти јемца Бога, да ћу га везана опремити у Котор. Него лођи збогом, поздрави ми провидура и ув.јери старца, да сам му друг и помагач да плијевемо троскот из њиве и кукољ из шенице! По што размијене дарове и колаче, Бескућа крене пут Котора, а Иванбег пошље улака по побратима Мијатова и по Мијата, ако се ту намјерио. Кад дође нобратим Ђико пред Иванбега — Је ли истина, упита га бег, да си угостио Мијата Грбљанина, који је утекао с конопцај