Otadžbina

ПР0КЛБТ11 КАМ

391

— Јесан, господару, одговори Тзпко, то ми је причасии побратим, изјелисмо заједно, од кад се познајемо, три пећи хљеба. — А какав је збиља та чоек? припита Иванбег. — Вазда је био мирне нарави и поштена образа, дода Ђико. То је кућа од старине јуначка и чазбена. — А је ли ти каживао рашта су га Млечићи судили на вјешала ? опет прихвати Иванбег. Тад ТЈико каза редом, као пјесму на изуст, све што му је Мијат уз ватру причао од својега живота. На то ће ти Иванбег: — Дакле је истина и сам Мијат потврђује, да је кривоклетпо обиједио нраве људи, пак и мене уплео у ту мрежу. А Ђико : — Јест под тешкијем мукама калуђере на душу узео; али о теби, господару , није ту говора било, то је неко придао. — Ту ти, Ђикане, нијеси био, да гледаш и видиш како су га мучили и што је дробио. — Не ја ваистину, али бих се свакако подухватио са свијем својијем сухијем и сировијем, што је у твојој области, да ми није побратим ни једне извратио или изжарао. — Отповиједа Ђико. — Не ћемо те на те муке метати, о Ђикане, рече му господар, него ми доведи овђе тога ускока, да га ја мало прорешетам и овијем, пак ако га нађем права биће му и ираво, не ли, нека плати поганство што је урадио. Ђико је мислио свијем путем на повратку, што ће да ради: —Да га доведем, разговара се сам собом, пак да му ио ђаволу што ружно буде, рећи ће свијет, да сам издао причаснога побратима иа со и хљеб, и врх њега примио мито, а нека што би ме свети Јован разгубао. А да га по чем и нађе господар права, ко зна ? За хатор млетачки да га не преда латинима, па ја стидан и бручан. Данас је тасбина од родбине милија! Да сам ја побјегао од зулума господарева у приморје и нашао заклоншита у Мијата, не би мене побратим издао док му шљеме не пре-