Otadžbina

392

ПРОЕЛЕТИ КАМ

гори. Ако га не предам, ко ће господаром ратити ? А свакако ме донекле хвата раздогом, кад каже да се је Мијат криво клео, а да за муке нема свједока. Па кад лнјепо чоек размисли, и јест погано учинио, ако ми је и побратим: маћи душом праве редовнике, који за нас грешне Богу додијаше модећи по зраку и по мраку; и још придодати да их наш господар уцка, како ће га тасту омразити, ствар је дебеда ! Бјеше умријети у поштењу, пак би му свак живи рекао: иокој му души! Да га не знам какав је под кожом, рекао бих да је мјести мука примио бдаго да ископа Превлаку, што се јошт надази српске задужбине, и господара, што се јошт помиче од српске руке. То је свакако трн у очи Мдечићу и без Мијатове прикојасе. Да му речем да бјежи у Турско, стиће га тамо млетачко мито! Да му ствар затајим, пропасти ћу, а њему не помоћи. Што ћу пресирак ?! .. . Идем дома, а немам га, бога ми! Најбоље да наженем пријатеља да се забије у спилу на планини; ту ћу га питати боље но на кући, док издуши ови први огањ а ствар се заборави и ућутка. Кад био дома, каже г Бико Мијату за што га је господар звао и шго му је рекао, па га принуди да се за неко кратко врнјеме измакне и закопа жив у спиду, а поручи господару да је Мијат побјегао преко грапице прије него се је он, Ђико, вратио кући. Побратим је носио Мијату у спилу честијех понуда као: млијека, скорупа, сурутке , јамуже , рибе и по комад мрса. Након мјесеца дана оболп Мијат у оној влажној и осојној спили, пак замоли побратима да му иошаље но жену „и ако ме, рече, на њу дроб боли, да ме је просочила господи, опет се без ње не могу проћи овако боп и сужањ." Трећи дан дође Мијатовица товаром хране, и нађе Мијата у злој кожи: изашао му осињак под дијево пазуо, а осуде га красте као кора дубова, па на угњојено тијело пада муха и сваки гад и јад. Лежао је скоро гбнаједној траљи сплетеној јасеновијем прућем, а по њој нросута да