Otadžbina

414

ГОГА

„Хоћу, брате, да ми се потра осече. . . . Оно је пропаст!" „Па што људки ие кажеш, него си се развикао, као бесан. .. . Потра, потра — добро ! Ето осећи ћемо и ту потру. Не бој се, не ће ти пропасти." „Е, ти нареди потричаре па хајдете горе у моје кукурузе. Ја ћу вас чекати," рече газда Рака са свим мирније. „Не могу ја тоданас," одговори Стеван. „Ја имам још триста посдова. . . . Сутра ћу изићи с људма!" „Ама, потра је најпреча, Стеване. . . . Реди људма нека изиђу сад." „Е баш да не изиђу сад. Не ће се до сутра свет преврнути!" „Добро! добро, Стеване!" поче оиет газда Рака као да прети: „Има још суда и осим тебе!"' па љутнто изиђе из механе и тресну врата за собом. Газда Рака удари преко сеоских ливада да обиђе и свој забран, а једнако исује час Симу час кмета. Баш до његовог забрана кућа је Ђуре и Спасоја Павића. То су вам два отресна и вредна момка. Имају сестру — да је није шале у целој капетанији. Марица Павићева једна је па једна девојка и по вредноћи и по лепоти. Таман беше изнела хлеб те меће у Фуруну, а сва се запурила од посла и ватре те још дошла руменија, — док ето ти газда Раке, гунђа нешта једнако. Кад би, да прође поред н,ихових вратница, он ђаволасто намигну на њу па рече: „Хм, хм, дете!" — „0, кљусино матора!" промрмља љутито Марица па оде у кућу да изнесе тесто. Газда Рака осврте се .још једном за њом, па махну главом, онет ђаволасто рече: „Хм, хм!" и замаче у свој забран. III Сутра дан баш у сами мрак, стаде врева у газда Ракиној њиви. Газда Рака размлатао се и развикао, као да их има десет. Стеван се прислонио уз плот па само ћути и гледа шта се ради. Срећко и Илија, потричари, обилазе по кукурузима п загледају оборене и у иода изедене кли-