Otadžbina

РОГА

419

„Ђаво те носио , кљусино матора !" рече она па узе опет конати. Док ето ти Спасоја и Ђуре дођоше да се прихвате мало. А Марица те преда њих : „Ама, г Буро, бога ти, привикни де ти оном Радовандери — нек ме се окане једном." „Шта , зар ти опет не да с миром?" упита Сиасоје. „Не могу никуд да се макнем од њега. Као да га сами ђаволи натуткају — куд год пођем, ја ли ће ме срести, ја стићи.. . Сад, баш пред вама, хтела сам га мотиком међу оба ока... Ја копам, а он се од некуд прчшуњао па се наднео на плот и банеће којешта. . ." „А ваља то јавити капетану," рече Ђура. „То је већ и сувише." „Није вајде, Тзуро, ја ти кажем ," ирихвати Спасоје. „Него хајде да ми њега издеветамо ... то ће бити боље. А да га тужиш, капетан ће мј ја рећи што ја не ће, па ће после још горе. . ." „Није вала вајде ни деветати га ," рече ТЈура. „Толико пута лемали су га људи као вола, па ништа. . . Ваљало би то како друкчије заварчити." „ А чекај ти, знам шта ћемо," поче Спасоје па нрсну усмех. „Шта ? " упита ЧБура. Спасоје се смеје једнако и све више. „Шта ти је сад онет ? Кажи ми, шта ћемо. . „Нека стоји казаћу ти после," рече Снасоје прекидајући смехом. „Само да понесемо макљу, сврдо и секиру," па опет удари у смех. Повуче ТЈуру за рукав па изиђоше оба на страну и почеше нешто шаптати. На то и ТВура аададе у смех — обојиду их сузе облише од смеха. „Оди де амо, Марице !" зовну Т>ура своју сестру. И оба брата шанташе јој нешто, шанташе, иа рекоше: „Али тако му реци — знаш !" „Баш сте ђаволи!" рече она п оде да послује нешто ио кући. г Бура и Спасоје понеше алат и замакоше смејући се на више у осоје.