Otadžbina

420

РОГА

V Било је већ око заранака. Сима претурио две празне вреће преко рамепа, па се упутпо од куће Ракине на више поред школе. Чује у авлији школској дреку и смех дечији, па се надвири да види, шта је то. Кад има шта видети ! Ђаци ударили учитељевом ћурану малу рбгу на врат. Сиромах ћуран запурио се ; мучи се да је смахне , па све отреса вратом и брбља, а рбга се окреће у наоколо . . . Ћурке се слетиле, па пућкају и окупиле да кљују у рбгу — хоће да му скину , али све промашују те мпмо рбгу ћурана у гб врат. Кад му ваљда додија мука , а он ти заокупи ћурке тући, оне опет њега... Деца ударила у халакање и у смех, да се по изврћу. И Сима се стаде смејати. Док на један пут прхнуше ђаци куд који — само остаде на чистини она гомила ћурака; ухватила се па се претура. Обре се на један мах учитељ, здепана једна људескара са постриженим брковима и богињавим лицем; некаку сингаву капутину претурио преко рамена, а раздрљио се. Ухвати ћурана и псујући као кочијаш скиде му рбгу, па се размлата оном капутином и растера ћурке, те се тако смири та галама. Мало после а стаде врисак деце у школи: прут само пуцка, а учитељ се дере: „Обешењаци! Магарци једни! Зар да ми живину поморите! Штрангови једни !"—„Море не удри ту децу !" викну неколико пута Сима, и жао му беше ђака, што их онако душмански млати, па опучи на више к осоју да обиђе крчевину. Кад тамо, а Ђура и Спасоје дељају и граде нешто у осоју. Нешто мере један другоме врат ивером, па опет мере на оном дрвету, а смеју се да попуцају од смеха. Сима хајде те њима. „Шта ви то тешете ?" Они се згледаше, па се мало насмехнуше. ЧБура одговори : „Ево градимо рбгу; хоћемо да ударимо на једног вола.