Otadžbina

ТОГА

4 21

Чнни нам зијан,* на се опет осмехну и ногледа испод ока у Спасоја. „Богме , то није рбга него читава руда !" рече Сима загледајући је. „Не може то ни један во у нашем селу понети." „Има један те ће моћи," прихвати Спасоје. „Голем зијанћер," поче Ђура : „па му ваља подобру ударнти. Ако буде голема ласно је пократити. . . А откле ти са тим врећама ?" „Та однесох оном угурсузу нотру." Ту се Ђура и Спасоје опет згледаше и насмешише. „Хтеде ми очи ископати. Једнако чангриза . . . Вала, да ми хоће пасти шака да му вратим зајам — волео бих него бог зна шта..." „А не брини се , може ти ласно и пасти ," рећи ће Спасоје. Сима спусти вреће на један камен па седе и поче: „Ударих на школу, па хтедох пући од смеја оној врашко.ј деди. .. Е баш су ђаволи! Ухватили учитељевог ћурана, набили му рбгу, па ти се ту дигао читав урнебес!" „Ђаволи деца!" рече Ђура, осмехну се и махну главом. „Кад ево ти учитеља , па удри ! — Стоји писка јадне деце !" „Несретник !" рећи ће Спасоје : „Ваљда он није био никад дете; никад се није играо." „Ово дана, како оно заповеди кмет," рећи ће Ђура: „куд се год макнеш све људи граде гбге.. ." „Ја збиља ! И ја то хтедох рећи," потврди Сима. „За то су и ђаци ударили учитељевом ћурану... Вцде, где се удара на стоку, па хајд и ми, вели, на ћурке," рече Спасоје и прислони већ уређену рбгу уз један грм. ,Е , хоћемо ли кући ? Сад ће и мрак. Хајде и ти , Симо ако ћеш на ниже." И сва три пођоше низ осоје. Сима се одвоји те оде својој кући, а Спасоје и г Бура упутише се својим вратницама. „Ама, да ли ће он одиста доћи ?" упита г Бура.