Otadžbina

426

РОГА

извуче; нико га ваљда и ие оиази осим Ђуре и Спасоја. Они бајаги попише још по једну чашу па нађоше некаку махну вину, проииатише се с механџијоЈУ! око плаћања па одоше. Одмах ударише један с једне а други с друге стране пута да их не опази, па у стоиу за газда Раком. Помрчина беше добра, а Рака није баш толико оштрих очију да их оиази. Упутио се право њиховој кући, а говори сам. Он је имао обичај да се кашто и сам раговара. ,.Хм! хм!" говори Рака да су ЧБура и Снасоје рахат могли чути: „Рече, да ће бити аих два у механи... Ајак! Не верујем ја ђаво је то ! Хтеде ме јутрос мотиком. Али све једно... Само опет се бојим да пе буде кака иодвала !. ." Ђура и Спасоје умало се ту не насмејаше. Кад већ да зађу у воћњак они промакоше мимо Раку, иа похиташе у вајат. Шта је даље било бог би свети знао. Само да се ко прикрао, могао је чути у вајату загушен газда Ракин глас: „Немојте, браћо, молим вас! Даћу вам двадесет дуката... Кумим вас, пустнте ме! .. Куд ћу од бруке сутра? ! . VII Тек се дан и ноћ дели, а Сима обишао своју ливаду на иде кући; гуњац претурио иреко рамена и певуши иолагано. Погледа нешто у трње крај нута , кад има шта видети! Нов, отссан дирек, ударен у трњаку — па се миче, нагиње се ђа овамо, ђа опамо. Сима стаде и ућута. Гледа, л,а ли му се иије што учинило. Ајак ! Баш се лепо миче дирек! Кака је то напаст јутрос ? Хајде, што је ударен ту крај иута — ваљда је кмет наредио, да се потес обележи, али што се миче ? Би ли пришао да види из ближе, не би ли ? Готово га нека сумња хвата. Хајде да приђе. Кад тамо, а оно газда Рака чучнуо у трњак, па стење и ћути, а рбга му стрчи за вратом. Дужи крај окренут иза врата иа више, па још руке му упетљане коиоицем изнад главе за њ. „Јеси ли ти то, газда Рако ?" упига Сима, а чисто му расте каиа што га нађе у таком пријатном стању.*