Otadžbina

гбгА

429

рећи што ружно. Док ти се она окрете, на мени : „Ти би канда ватре ?"ј?— „Ја вала бих мало, да запалим." А она ти извуче,'чекмеџе и извади жишку, те мени на лулу. . . . Гледам ја, баш ватра ! Горе лепо као год с огњишта." Сељаци ударише у смех. „Та то је био чпорет !" ,3нам ја — казаше ми после. Крсгио сам се ђаволској мајсторији.. . . Само ти хтедох туне налепити. ..." „Ама, јесге ли ви који опазили, што но рикаше ноћас говеда по ливадама ?" упита један. „Јес одговорише други. „Мора да их је нешто иоплашило." „Око неко доба ноћи," рећи ће један : „Стаде хуктање мојих свиња па беж'кући, као да их неко јури." На то ће један између оних што су играли карте: „Ама шго су говеда рикала, што су свиње бежале то је ништа, него што ти ја у мало не страдах. .. Нисам оно чудо видео никад. Толике ноћи пролазио сам преко самог гробља па ништа. . ' „А шта је то било?'' почеше га запиткивати и искупише се око њега. „Ето шта !.. . Пођем ти одавде ноћас у неко доба ноћи, па хајде велим прече је, те ударим преко ливада.. . Чујем криве се говеда — јес, бога ми, неки ђаво ! Поче мени коса на више. Вратио бих се , али куд ћу да обилазим. Хајде ја, хајде. — Кад бих у Павићеву ливаду , док ти нешто пристаде за мном. Као човек доле. . . Иде лепо баш као човек. . . Али му на врх главе рог, као овај дирек пред механом — ни узми ни остави толики, па стоји нраво као усађен.. . Богме мене ти подиђоше мравци ! Оно све ближе те мени, а стење. Надам ти ја бежати, а оно све брже за мном. Потегнем те прескочим врљике и саплетем се те колики сам дуг — љос о ледину ! Сенуше ми светлаци нред очима.. . Подигнем се, а оно дошло већ до врљика па замахује оним рогом на ме, а виче : ,Стани стани, — не бежи !" Ја ти онда иопужељке замакнем за један трњак, Отаџвина 28