Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН

443

подигнуте палице, и већина тркача јурну из места унајвећи трк. Само неколицина трчала их је одмереним кораком као да није утркивање , као да трче за своје задовољство, а не за оглашену награду. — Та лакше за бога, лакше, стићи ћете сувише рано на белегу ! — исмеваху их једни. — Дуго је до сутра — брањаху их бајаги други. Ал они не осврћу главе него све ситним кораком трче даље. Мало после па прваци пројурише још један пут мимо њих по што су већ једном оптрчали целу заграђену просторију иподрома, ал гегавци их само погледаше како су већ исплазили језике и како им кипти зној с лица па опет трче како су и почели. Кад би да се по трећи пут оптрчава, прваци почеше да малаксавају, те један по један стаде заостајати, а они гегавци сад опучише да трче колико им снага стиже... Што се више приближавао крај пешачкој трци , све живље постајаше учешће публике , све бурније се разлегаху усклици. — Наш је највише измакао ! живели зелени ! — Није, није ! Ено га претече модри! држ се соколе! — А модри, а ! И би онако како каже света књига: „Последњи постадоше први" Они који су испрва штедели своју снагу, сада први дотрчаше до белеге. Срећом беше их од обе странке по један , те тако их поздрави једнодушно одушевљење. „Живели, живели!" орио се урнебес кад оба подиоца поведоше онако задуване и прашњаве пред императора да из његове руке приме сваки по један венац лаворике. Само оној дружиници , с којом се познадосмо у државној гостионици — не беше право што овако испаде пешачко утркивање. Њима није ишло у рачун сложно радовање свију стасиота. Ставре само што није раскрвавио доњу усну грицкајући је од љутине... Врпољио се на своме