Otadžbina

СТЕВАН ДУШАЕ

445

измерили на вази, још се нест испунили сви ирописи, кој и су ностављени да не буде преваре ни с чије стране. Али најзад испунише се све Формалности, старешине се попеше на своја постоља, подигоше своје палиде у вис. Цео жагор умуче, само се чуло како нестрпљиви бујини копају земљу пред собом. Старешинске палице спустише се, и коњици појурише као исти ветар , ал' у исти мах осу се впка из стотину грла ка' из једнога: — Не ваља , не ваља ! Лажно се пошло ! Назад, то не вреди ништа ! — Е, тако је то! Опет се један зелени морао да истрчи пре него што се дао знак за подазак ! — Како можеш тако на очиглед лагати, безобразниче један? Зар си слеп те неси видео како се један ваш прво истрчао ! — Тако је, тако је. Ови су модри свуда непоштени. Ја сам био на многим тркама. Они су свагда кварили ! — Мир , мир , остав'те се зађевица ! — разлегао се глас димокритосов и димархисов, по што су дали знак да коњици изнова почну трку. Али лакше је било викати назад, него зауставити захуктане змајеве. Сироти коњаници прикупљаху узде свом снагом, ал све забадава. Једва у неко доба стадоше се један по један враћати у линију. По што је и други полазак испао траљаво, једва трећи пут погодише те у један мах појурише сви. Гледаоци беху толико раздражени, што им се нестрпљење ударало на тако тешке пробе, да с обе стране заграђенога тркалишта стаде трчати читава руља народа за коњаницима, ко бајаги да боље види ко ће претећи, а заборављаху да не ће моћи уз њих трчати ни десет корачаји. Сад се стадоше разлегати узвици, псовке, свађе, да од вике није могао човек разумети, шта му каже онај који до њега стоји. Из опште граје тек по који веома снажан глас продре: отацвина г. 29