Otadžbina

I

29*

СТЕБАН ДУШАН

447

металних жида на страшној висини, подигоше некака вешала, и то све за тили часак. Стадоше азијати показивати своје вештине. Византинци су их више пута гледали, али данашњега чуда као да још није било, јер сви беху зцнули као људи кад виде нешто што несу никад мислили да може бити. Један из дружине беше упртио своје дете од пет годнна на главу на с њиме игра на затегнутом ужету, има за десет хвати над главама гледалаца. . . Многи од публике окретоше главу па страну , да не гледају тај покор. Жене зажмурише и покрише лице обема шакама. Детешце на глави својега бездушног оца није могло ни слутити опасност у којој је. Оно се љупко осмешкивало и обема ручицама раздаваше пољупце гледаоцима који су још имали срца да у њ гледају. На један пут врисну јадно дете. У истом тренутку беху и отац и дете на земљи... са размрсканим лубањама... Још неколико грчевитих трзања и они беху две лешине. . . Цео искупљени свет као да онеме... као да се укочи од ужаса. Грозна, ледена тишина владала је за неколико тренутака, таква тишина да се на далеко чуло, кад један човек уздахну: — Кукавно дете! Сопствени отац дође му главе!.. — Којешта — зачу се други један глас — ко ће своје дете понети на глави у таку вратоломну игру ? Ко зна, где је он тог сина узео у зајам за данас ? И та иста светина, која је у том тренутку била готова да плаче — поче се смејати. . . — Е, иа кад су они такви вештаци, онда није чудо што је њихово друштво тако брзо спало од 40 на 20 чланова. Колико их је само преда мном скрхало врат! — рече један од слугу тркалишта посипљући песком оно место, где се беше просуо питијасти мозак детињи.