Otadžbina

448

СТЕВАН ДУШАН

— Човек што лети, човек што лети! — почеше викати са свиј} г страна. У оио време много се промућурних глава бавило проучавањем тога питања, како би се могао човек удесити, далети као тица оо ваздуху. Какви вам ту није било покушаја! Тек већина их се састојала у томе, да експериментатори разапну између својих раширених руку и трупа платно или чоху, па се онда спуштаху с великих висина као на пуним једрилима. II ова дружина из Азије имађаше свога „човека што лети", само што је он имао савршенији анарат за тај лосао. Он имађаше некакав огроман огртач у коме беху ушивене зракасто распоређене шипке од китових зуба, као што су намештена пера у тичијих крила, и он је могао да рашири и скупи та „крила" како је кад хтео, и ако се не може за њ рећи да је баш могао „летети", толико је извесно да се с повисоких кула могао спуштати на земљу а да се не иовреди много. Барем тако причају о њему. Док се он спремао да се попне на анимодулијон , с кога је хтео да полети, прогура се један чисто и пристојно обучен роб, кроза целу гомилу света до саме царске трибине. Ту припита, да ли је у императоровој свити и деспот Еонстантин ? Рекоше му да јесте, и показаше му где седи. Роб ириђе деспоту, клече пред њим, пољуби му ногу, па му онда рече: — Моја светла госпођа, Јевдокија Палеологовица, удовица Еонстатина Палеолога, пок. намесника царског у Солуну, поздравила ти се, честити деспоте, и шаље ти ову ситну књигу! — и пружи му свитак пергамента, о комеје на концу висио мали печат. Деспот устаде, уклони се мало од свога друштва, твори свитак на стаде читати. Кад је прочитао у мало није загрлио роба који му то писмо донесе, али увидевши у мах, да робу од тога загрљаја не би ни мало било лакше, покуни све новце што је по шиаговима имао, те му их предаде с речима: