Otadžbina

СТЕВДН ДУШАН

449

— Ово ти је напојница за овакво писмо ! Роб је чисто дрекнуо од радости. Толико новада није још никада имао ни у рукама, а камо ли да су били његови! Та он се тим благом може и откупити, па да буде опет слободан човек!. . . Јован Кантакузен, који је видео све што деспот ради с робом, приђе му. — Ама какво је то писмо, деспоте, те ти дајеш тако грдне напојнице зањ? — Ево, па читај сам — одговори деспот Константин — Ја сам толико изненађен да чисто још не смем да верујем у моју срећу! Кантакузен је читао: „Од мене удовпце Јевдокије пресветломе господину деспоту Консгантину. Од како је мој муж умрво није.прошло дана, када ми неси или сам говорио или по коме поручио, да сам ти милија од очњега вида, и да би био најсрећнији човек у целоме ромејскоме царству, када би само ја пристала да за тебе пођем. Ја сам те свагда одбијала говорећи да се не мислим никако удавати. Данас сам се уверила да не могу више живети без икакве заштите сама у свету. С тога, ако још жудиш за мојом руком, и ако ти је довољно једино што ти могу обећати, а то је, да ћу ти бити верна жена до гроба — а ти похитај у моје дворе, али одмах чим нрочиташ ове врсте , јер се може десити да ме не ћеш наћи више, ако се задоцниш. . . Јевдокија." Деспот узе пергаменат из руке свога пријатеља па јурну да иде. Кантакузен га ухвати за руку. — Та стани, човече. Шта се то .. . — Остави ме пријатељу, упаде Константин у реч зар не видиш да је сваки тренутак драгоцен. Измисли , здравља ти, штогод те ме извини код императора за овај нагли одлазак! — и за неколико тренутака пестаде га у