Otadžbina

450

СТЕВАН ДУШАН

гожили, која се с поштовањем расклањаше да му остави стазицу којом ће проћи. Јован Кантакузен остаде замишљен. — Шта ли се то догодило — премишљаше велики доместикус — зар је Душан одустао од своје речи ? То не може да се замисли.. . Још синоћ ми се заклпњао да је ово његова прва и последња љубав, да без Јевдокије не може живети, да би се пре одрекао престола него ње. А она? Та она до синоћ није хтела да чује за прижељкивања Константинова. Бог и душа непојамно!... Велика граја, која се у том тренутку подиже на пподрому трже Кантакузена из ових размишљања. Он полети наиред да види шта је, кад ал човек „што лети" нолетио је с куле, и већ пао на земљу. Међу тим данас му „крила" не иослужише бог зна како, јер се на један пут пронесе глас да је крилати човек сломио ногу. . . Али ни том догађају не беше суђено да дуго привлачи пажњу публике , јер у истн мах гракнуше с више страна: — Ватра, ватра ! Византинци су толико страдали од тог „елемента" да није ни чудо што одмах изгубише главу од страха. Мували су се по оном иподрому, као мрави кад им се разори мравињак, нит се знало ко пије ни ко плаћа. Неки су трчали да гасе, други су бегали својим кућама, трећи су гледалн да се користе општом забуном, да се што више накраду и напљачкају. Док у један пут пуче глас: — Ето паликуће, држ'те палпкућу! И доиста то беше Јован; поред све његове опрезности и пажљивости беху га ипак укућани угледали на делу, али у који мах га спазише у исти мах га и нестаде испред њихових очију. Они потрче на улпцу, али докле га у оној гунгули познаше, док у оној вици и дреци успеше да надвичу околину, и да јој покажу паликућу, дотле се Јован провуче кроз светину као змија кроз травуљину. Бадава што су сви викали „држ'те паликућу", узалуд