Otadžbina

452

СТЕВАН ДУШАН

Где беше војска сада да поврати ред као мало час? Сад је најамничка војска имала преча посла, јер се из ошите вреве и жагора чујаше и по који глас: — Доле с императором! Доле с крвопијом народном, који сваки дан измишљава иове данке и пушта своје форологе као курјаке у народ! Андроник са целом својом блиставом свитом саби се у једну гомилицу , цела војска узе ту гомилицу у своју средину , па начинивши око н>е жив и наоружан зид од многих густих врста, иође у палату, по сред покоља, нреко исакаћених лешева, који су се мало час веселили и смејали. . . Узалуд је љубимац народњи Јован Кантакузен, целим путем викао: — Немојте, браћо, преварени сте! Нема никаквих нових данака, па баш и да их има, ја вам задајем моју поштену реч, да ће се сви данци укинути, да ћу све Форологе повешати, да ћу свакога Ромеја задовољити! Одговори беху сготине стрела које су звиждале поред ушију и њему и цару Андронику. По гдекоји се тек у гомили нађе који удостоји великог доместикуса оваког одговора: — Лажеш, удворице! Ти да си прави пријатељ народњи не би сада био у сред тога најамничког Фаланкса, не би чувао ту бубу на византијском престолу, него бп је гурнуо ногом па би сам сео па престо и обновио би потамнелу славу византијску! Кроз кишу од стрела и таких узвика проведе верна војска свога господара у палату. Ту беше сигуран цар византијски, јер његов двор беше уједно најчвршћи град његова царства; а најзад, ако би се све гвоздене капије развалиле, ако би се сви јендеци и ровови испунили телесима верне страже , па би раздражена светина јурнула преко њих у место преко дигнутих мостова, до у сама „свјатаја свјатих", за тај случај за леђима је златан рог од БосФора, и на њему спремне галпје.. .