Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН

453

Не само да у вароши не оста од целе војске нико да повраћа ред, него и свима раштрканим оделењима и и стражама по разним квартовима велике Византије оде заповест да се што скорије искупе у палату. Како је Ставре са својом дружином основно познавао своје земљиште! Сад метежницима беху са свим одрешене руке. Борба која се започела на иподрому, наставп се по свима улицама, по свима кућама. . . Убиству и пљачкању као да не беше краја. Историци византијски којп су причали о томе добу казују таке ужасе и покоре, да би човек волео, ако се икако може, да пе верује њиховом причању. Ево примера ради, шта међу осталим прича НићиФор Еонстатинополитанус: „Једна чета модрих стасиота беше почела малаксавати у борби, док на један пут, један међу њихма заче паклену мисао, да на најужаснији начин очеличе своје мишице; он им каза како ће постати „непобедни". А знате ли шта учинише зверови но томе савету ? Мене је страх да вам нричам. . . Ухватише једну младу жену, која носаше чедо под срдашцем. . . Још само јој је требало неколико недеља па да се ослободи. . . Дивљп бесомучници а пе људи распорпше јадннцу живу , ишчупаше јој чедо из утробе, па га бацише у један котао пун вреле воде да се скува. . . Уза зверски смеј говораху да је та вода, у којој се невинашце тако купало, света, и они сви замочише своје гадне руке у ту воду. . . Мнидијаху да ће тако постати неодољиви, непобедни! У исто доба наиђе путем једна чета зелених, па кад впде шта ови несрећници раде, јурне на њих. Модри потрчаше за оружје — ал' им свако оружје испадаше пз руке. . . Деснпце пм беху укочене као у мртваца. .. Зелени их све исекоше као траву. Ни један проклетник, који је замочио рук у уонај котао, не оста жив. . ." Али да бегамо из тога понора. Сунце се већ спушта крваво иза европских гора. .. То је рок за скупљање оних