Otadžbina

554

СТЕВАН ДУША.Н

ропских душа које су потпдаћене да убију Душана. . . Хајдемо на обалу,. ка галатскоме мосту. Међу тим као да данас нема ни једне улице ни једнога кута у пространој Византији где се не чине безакоња и гнусна злочинства. . . На обали златнога рога навалпла грдна гомила људи да гледа „народњи суд". . . Ухватили стаспоте дивну Калиопу, младу жену једног доместикуса, који је својом званичном ревношћу највише досадио Византинцима, па хоће њој да плате и на њој да искале све, што им је њен муж учинио, кога несу могли дочепати. Сиротица Калиопа кукала је целим путем и богорадила је да је пусте , али канџе које су је држале беху јаче од челика... Доведоше је на обалу морску где је најФинији песак, и ту стадоше јој копати раку у песку , а њој рекоше да се моли богу за своје грехе, јер јој ваља умрети. Јадна жена склопп руке па гледаше у небо, немо и очајно... Преко лица јој се котрљаше бисер-сузе, а уснице јој се тихо мицаху у последњој молитви. Кад је рака била готова , шчепаше Калиопу четпри „извршиоца народњег суда" па је положише на дно раке... Како? Зар је не ће најпре убити, удавити, пробости, одсећи јој главу ? Како, зар ће је живу ?. . Да шта ви мислите ? За народњи суд сувише би милостиво било оваквога кривца, као што је Калиопа, најпре убити па онда саранити. Такве кривце народ у оном веку живе закопава. Е , међер је народ кад постане сам свој госа, далеко бољи и праведнији од свију својих тирана, био бар у оно време. И доиста стадоше је живу затрпавати песком ... У страшној муци и жеђи за ваздухом, сиротица је развијала нечувену снагу, отимала се из гвоздених руку својих џелата неколико пута макар само за два три тренутка, ал је барем за то неколико тренутака могла дубоко уздахнути