Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН

457

— Хрисанто , молим те узми лист пергамента и све што ти треба за писање , па напиши неколико речи које ћу ту ја казивати ! Хрисанта пође тражити све што јој треба за писање, а Јевдокија удари дланом о длан. Уђе некаква робиња. — Чујеш, Агапијо — рече јој госпођа — када дође високо му краљевство, млади краљ Душан од Зете, замолићеш га лепо од моје стране да сутра дође,јер га данас не могу примити ! — Добро госпо^о! — рече робиња мало зачуђена такој заповести, поклони се, па изиђе. Хрисанга се само окрену. — Ти не ћеш данас да видиш Душана, не ћеш да га примиш? Реци ми, молим те, та то је некакав чудотворац тај старац што је мало час овде био ? — Жури се, сестро, молим те! — беше сав одговор, и у гласу којим је изговорен видела је Хрисанта јасно да су се морале крупне ствари догодити , да њеној пријатељици није ни мало до шале. С тога похита те намести на једном столићу све што јој треба за писање па рече: — Ја сам готова, голубице моја. Коме ситна књига? Јевдокија убриса хладан зној с чела па готово јецајући рече : — Деспоту Константину! — и за тим издиктира оно писманце које је деспоту донесено на иподром , као што видесмо. Хрисанта је једва довршила то кратко писмо. Три пут је скакала са свога седишта и заустила да пита каквим се чудом одлучило то, што је она толиким разлозима узалуд тражила да ностигне, али свагда јој очајни израз на лицу Јевдокијином учини, да јој реч у грлу застане. — Тако — а сад Хрисанто избери најпоузданијег и најбржег роба у моме двору, па га пошљи с овом књигом деспоту ! Хрисанта узе писмо па изађе из ложнице.