Otadžbina

458

СТЕВАН ДУШАН

Јевдокија паде на кодена, подиже склопљене шаке у вис, иа с очима пуним суза гледаше у знамење спаситељево .. . Она беше тако срећна што је учинила најважнији корак, што је сагорела своје лађе, што повратка не беше внше... — Спаситељу — шапутаху њене усне — дај ми снаге да издржим до краја ! Хрисанта уђе опет у ложницу, али видевши шта јој чини другарнда, остаде као прикована на своме месту. Сад јој није требало никакво објашњење више. Сад је разумела све... Кад устаде Јевдокија, на им се погледи сретоше, није могла више ни једна срце устегнути. Другарице полетеше једна другој у наруче, загрлише се , па стадоше плакати обе заједно. . . Мушкињу је лако. Кад њега задеси каква грдна несрећа може да пркоси целом свету , судбини својој, може да се брани, да виче, да се свети. Женскоме је теже. Ако нема пријатељске груди да се на њима наплаче, хоће често да му препукне срце од јада. Ко зна докле би другарице плакале, докле би остале у том немом загрљају, да се на двору не зачу један глас, који их растави као да је гром међу њих ударио. Обе скочише. и обе изустише у један мах : — Душан! И доиста то беше глас младога краља , који се разлегаше на двору. — Ти не знаш добро ромејски — грмио је он луда робињо , кад мислиш да је твоја госпођа то заповедила. Уклањај ми се с пута, или ћу заповедити да те одмах у море баце! Јевдокија је дрхтала као лист. — Не дај ме, Хрисанто, љубави ти наше! Брани ме од мене саме... Ја сам била јака док не чух његов глас... Била сам моћна над собом док не гледах у његове очи...