Otadžbina

498

ПОЗОР0ШН11 ПРЕГЛЕД

се до смрти може продужити; и ко се срећно ожени — не смејте се, не мисдим на хиљаде, — кажу срећанје докјежив. Нарцис Рамо, сиромах музиканат, беше срећан човек: имао је мдаду, деиу жену, био љубљен и љубио. У сред највеће среће остави га мила жена. Утечеод њега љубећи га, само из частољубља; и од степена до степена дође до највећег степена п постане маркнза Номпадур. Још је некол.пко дана требадо, па да буде и краљица Францеске. Читаоцу је иозната исторпја Л.удвика XV. Нарцис је остао сам, оставио свој занат н живео је од туђе мидости, као дуда и просјак. Париз га је звао лудом и забављао се њиме; а он се смејао цедоме свету. Само га је помисао на његову стару срећу чииида кад кад боним, и то га изда. Непрнјатељн маркизе Помпадур дозиаду за ову тајну и добро им дође. Измисди се једна дворска престава. Нарциса најме, да игра гдавну удогу превареног љубавника. Нарцис се осећаше, да је за таку улогу. Још му казаше, да ће играти пред маркизом. Он не знађаше, ко је Помнадур, само знађаше историју њена неваљалства. Кривнцу, која је надик на ону, која је нас унесрећида, мрзимо ако је и у туђини. Нарцис је играо добро. Помпадур је била гледалац. Они се познадоше. Али то познанство учини пм животу крај. То бејаху два потреса, неједнака суштином, али једнака снагом. Нарцис је трагичнн јунак рода људског. Први чин ове трагедије почиње саздањем Еве. У свакој је лепотџци клица трагичног греха: частољубља. Што већа лепота, веће частољубље. Само угодне прилике — и клица ће проклијати, и трагедија ће се играти, једна иста, на стотину начина. Само је мало Нарциса, и то је срећа за људство; људи су обичнн глумци, махом статисте. За трагичну улогу кадарје само виши човек. „Свакије внши човек вели Вебер — Сократ, коме свет иружа свој отровни пехар лагано и каи ио кап," Само Филистре мине ова чаша. За то се они смеју Русо-у. Нарцис, његов сувременик, мрзи га; јер му завиди. Тако обично мрзи велики глумац великог песника. Овоме иде слава, а ономе мука. Русо је писао муке срца, а Нарцис је играо. 2. Адријана Лекуврерова, од Скриба и Л.егуве-а. — Драма представља трагичну љубав славне Францеске глумице, из прве половпне прошлог века. Љубавник јој је знаменити јунак онога доба гроФ саксонски. Сунарница њена, војвоткиња нека, шаље јој, носле свију неусиешних сплетака, киту цвећа отровним прахом посуту, и Адријана издише отрована у сред највеће среће, кад јој гроФ евоју руку пружа. — У гомили драмских карактера велике госпоштине и дворана, светли карактер Адријанин као сунце, и то је оно, н1то ће ову драму задуго о.држати у жнвоту. И иначе је драма