Otadžbina

500

ЦОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

\уе1<; иш! §о ћосћ уепггеп ипс! 1сћ ћо^Ге, Дазз, уепп ег егз1 §апг сНе Ве81ппип§' уег1огеп, ег гиг ВезоппепћеИ гигисккећгеп тп1." Ради читадада, који ни иредставе нису видели, ни драме читади, исиричаћу причу ове драме, која је врло добар иредставник велике „смелости" Игове. — У иочетку нас одмах упознаје иисац сдругим главним дпцем своје драме; то је млади наход Џенаро. Он је канетан у млетачкој војсци, не зна од кога је рода и жуди за својом мајком, које није никад видео. Месојеђе млетачке довеле су га на бал код једног племића млетачког; јер и ако нико, као ни он, не зна за његов род, опет га сваки штује са доброте и храбрости. Изашао је с друштвом у врт иза двора домаћинова, легао на једну клупу и заснао. У то дође једна госпа под маском, приђе Џенару,дуго га гледа слатко иљубавно и најпосле га пољупцем пробудп. Џенаро је пријатно изненађен, учтиво поздравља лепу прилику, моли је да скине маску и да му се покаже; а не опажа и не слути — а једва се досећа и најбристрији гледалац светињу њене нежности и љубавног јој понашања. Он јој исповеди, да га је нежиост њена особито придобила и да хоће да јој открије своје тајне. Прича јој о својој незнаној мајци, чита јој писма њена, која из туђих руку добија. Исповест његова дира и разнежује особито младу госпу. Али је један од друштва Џенарова позна и јави осталима. Млада дружинанасрне у врт, гњев им је у оку и покрету, и опколе младу госпу као најљући неиријатељи. И један по један прилази јој, и један за другим подвикује јој: ти си мога оца убила, ти си мога брата отровала. Л.епа прилика вије се као змија у процепу од бола, стида и страха, и као даје највише боли то, што њена неваљалства Џенаро слуша. Сад прискаче он у помоћ и својим мачем прети дружпни, ако не престане. А познајеш ли је тп? питају га. И скинувши јој маску с лица повичу: То је Лткреција Борџија! Племенити Џенаро, ужаснут тим именом, страшилом Италије, окреће се с грозом и мржњом од ње. А увређена Лукреција се враћа у својуФерару, мислећи на освету. — У другом акту долазе у Ферару, као посланици од млетачке републике херцегу Ферарском, мужу Лукрецијину, они исти племићи, што онако љуто увредише Лукрецију; међу њима и Џенаро. Лукреција мисли на освету, а млади Млечићи стрепе. Али их дужност веже, да буду близу своје душманке; само једва чекају, да се опросте несрећне Фераре. Али Џенаро мрзи толико Лукрецију, да за страх нема места у срцу његову. Под капијом двора Лукрецијина стојало је написано име Борџија. Страсни Џенаро, занет мржњом, потегне мачем, те одбије слово Б, и остане само орџија (неваљалица). Лукреција дозна за ову поругу, али не зна кривца. Али херцег, њен