Otadžbina

ВДСЛ ГЕШПЕИТ

513

„Ја сам Јанаћ Сарајлија, трговац из Београда, дошао сам у Пешту трговиие ради, мадо код Милоша." Тако се звао у Пешти један трговац. „Па где сте одсели, и где ћете ручати ?" „ Тамо • у биртији." „Ви сте данас мој гост." „Евала!" Сад јеванђеље читају , прангије иуцају , Сербијаиац се једнако крсти, моли се Богу. После службе Сеитандрејци „Фатају" госте. Ту странац не сме у биртију; сваки дочепа једиог, два ил више гостију, па с њима својој кући. Треба и то зиати , да су у Сентандреји најгоре гостионице, јер Сентандрејци од гостионичара госте одмамљују, па не могу па крај изићи. За то у Сентандрсји у биртији ретко да има добра вииа. Сад тај младић доведе Сербијанца у једну стародревну кућу, пе далеко од „иреображенске" цркве. Једна стара капија с бока, а с Фронта мала ниска врата. Кад уђеш басамак доле, па лево два басамака горе, на соба, па опет три басамака вишс па соба, нешто оријентално-евроиски. Кућа, ил кућица, зидана 1700 године. „Ето видиш, тује тај живео, што сам му илочу читао." Кад су ушли, а већ ту је било више „сграних" гостију. Наш младић није био ирави домаћин ове куће; дапас је и ои гост, ал тек кућа му је дедовииа. Његов сродиик је нрави домаћин, ал можс и оп кога хоће довести. То је Влада Огњан. Гости се представе, и брзо се упознаду. Најлакше је тако приликом „храма" упознати се. Служе шљиву, хлеб и ракију, па ето и ручка. После ручка оду да виде коло у порти. Онет се врате, приспе време вечери; та ће раније иочети и свршити се, јер ће бити у школи бал. Баш да се вечера сврши, а нашем полудомаћину, томе младићу који је Сербијанца довео, доиесу са поште писмо.