Otadžbina

520

ПАСЛ П5ШИЕК.Т

не може изјадиковати, јер пиког нема; дишта му се ие иерујс , ма иајистинитије што рекао. Тако јс био већ као дете презреи, и сам ссби остављен. Није чудо што је све гори дивљак бивао. Само једина Аница имала је саучешћа. Опа је нлакала кад би он натио. Кад га газдарица глађу казни, оиа сирога откида од својих уста, ил мало невидимке на страну метне са сиром резанаца, пите, меса, па му крадом у качару одпесе, и ту у једном већем бурету сакривен Васа једе. Аница стоји код бурета, па једпо уво слуша полуокренута вратима, да не изненади газдарица, иа опет гледи како Васа једе. Сваки залогај Васип чини јој се, да га она прогутала, кад види како Васа слатко једе. Када је крај, Васа се извуче из бурета, а Аница га детињски загрли и пољуби, па заруменив се с влажним очима из качаре истрчи. Бог зна како осећање Аницу Васи веже. И она је сироче, те како сироче. У гладној години у оравској вармеђи, жупанији, где се тако сиажни словачки момци и девојке рађају, а жита није ии видети, јер су саме горе; у гладној годпнн, кад пи кромпир пије родио, људи и деца су од глади умирали. Спусти се од горе, реком Вагом у Дунав једна лађа, и доплови до Неште. У тој су лађи премрле од глади словачке породице. Ту су сад на баиру децу хсуповали и продавали. То јест, куиовали су и продавали, не онако баш као робље, као па пример у АФрици, но са свим по модер-хришћанском начииу. Словаци моле да се смилују на дсцу, и да их узму „под своје". Милосрдни људи узму их, који мушко који женско, па још родитељу даду по Форинту два „као бакшиш." Тако је покојна тетка Сара баш онда у Нешти на вашару била, и видевнш код дупавског баира, како децу носе, смилујс се и опа, и узме једпо девојче од пет година, да за њ два Форипта и однесе кући. Чика Игња није се томе противио. Шта више узеојс као неку срећу, као аманет. Дете се звало Ханка, по после постаде Аница. То је ова наша Анпца, добра душа.