Otadžbina

532

ЂУРАТЈ БРАНКОВИИ

Кроз део средњи век српска је дрлгава имала неку врсту народие војске. Сваки је властедин дужап био , да на позив владаочев пође на војну и поведе собом и о своме трогаку издржава неки број наоружаних људи. Нагаи властели и властеличићи својим војничким дужностима према ноглавару државе, наличе у многоме на турске тимариоте и зијаметлије. Шта вигае прилика је, да је ова последња установа у отоманскоме царству посгала с угледом на такву установу у српској држави. Властелинска ова војска скупљала се само кад је рат био неизбежан и но учињеноме миру опет се пугатала кући. Природно је да су владаоци нагаи давно осетили потребу да имају неку сталну војску , војску састављену од људи којима је оружје алат а војевање занат. Прилика је да је јога и Стеван Немања имао пеку сталну војску од најмљепих странаца, Грка, Латина итд. За краља Милутина знамо извесно да је имао у својој служби под најам неколико хиљада Кумана. Дугаан је своју сталну најмљеничку војску састављао нарочито од Немаца (Алемани!). У опште у време мира ред је у земљи одржаван поглавито најмљепичком војском; у време рата сазивала се под оружје и војска властелинска. Тако је било и под деспотом Стеваном Високим. Кроз све време нагае независности у средњем веку, главна је струка наше војске — каваљерија. Колико ја опажам, рекао бих, да је од почетка ХШ-ог века па до средине ХУ-ога, сриска каваљерија прошла кроз три Фазе. Кроз цео тринаести век језгро је српске во.јске било у лакој каваљерији. Војска којом је краљ Милутин тукао Грке и војска коју им је иозајмљивао кад је с њима бивао у пријатељству, били су лаки коњаници. Душан као да је пренео језгро војске у тешке оклопнике. Одмах од нрвога дана сво.је владе па до носледњега, видимо га где једиако из Млетака увози у Србију оклопе. То су тешки оклопници, који ширише границе његова царства. Брзо стекоше славу и у непријатеље улигае страх и погатовање.