Otadžbina

'БУГАЂ БРАНК0В1П1

533

Сеад-ед-дин Коџа-еФендија говорећи о побуни караманској у год. 1887 веди : „Осим друге војске Тимурташ је довео из Евроие још и две хиљаде оклоиника , ђаура али храбрих јунака из војске Лазареве." (ВгаМи1л, р. 127). Исти овај Коџа-СФендија причајући како је султан Мурат изашао са сипом Бајазитом да рекогноскује српску војску на Косову , вели : „погледавши на ђаурску војску, чинило му се као да је зид од гвожђа земљу претиснуо, као да је сва војска ђаурска све у самом гвожђу, које сева као ватра." (Вгаии1Г, 146). И у војничкоме већу, које се после овог рекогносковања држало, српски оклопници задавали су главну бригу турским везирима. Неколико година после битке косовске, 28. Септембра 1 ->96, видимо под Никопољем где пет хиљада српских оклопника сјајним једним јуришем бришу пред собом цвет каваљерије Француске, немачке и угарске, и решавају битку у корист полумесецу. (Наттег, I, 241; Еп^е1 II, 202). Па онда у бигци светско-историјског значаја код Ангоре 20. Јула 1402 ! Сви исгорици те битке , и иерсијски Шерефсдин, и турски Нешрија, и византијски Дука — једподушпо помињу јунаштво српске војске. „Срби, борећи се као лавови ," одбили су ирви напад Тамерлановог десног крила под управом Мираишаха и сипа му Мирзе Ебубекра. „Европска се војска борила с ванредном храброшћу и песавладљивим јунаштвом," пише Хамер; „али док Срби на левоме крилу починише чудеса храбрости, на десноме крилу војска Ајдинова, видећи своје кнежеве у редовима непријатељским, пређе к њима. Већ се била иресекла свеза српске војске с Бајазитом, кад јуначан вођ њезин Стеван, са својим оклоиницима пробије ненријатељске редове чинећи им грдне штете, па дошав до Бајазита световаше му , да се повуче натраг. Видећи јунаштво Срба, Тамерлан је повикао: „Дервишан таксир некердепд\ к Сиромаси, све су чинили! (Нешрија л. 107, у Наштег I, 313). Може бити да је битка код Ангоре била последња велика ирилика, где се сриска тешка каваљерија сјајно