Otadžbina

%У1'А'Б БГАНКОВЦЋ

535

брда покривепа лозом виновом; видесмо да благајница има златне изворе , и да у случају невоље може да се дигне прилична војска. Али народ не живи само о хлебу и вину нити се држава само копљима држи. Наравио да историја не може а да не пита, има ли народ хлеба и друго што му за живот треба, али још мање може да ие пита: шта народ тај мисли, шта осећа, од чега зебе, чему ли се нада? Струја осећања и мисли кроз народ има пресудна утидаја на политичке догађаје и онде, где народ по Форми једва да има или баш никако и нема учешћа у политичкој управи. Само што је несравњено теже схватити и на видик изнети истинско душевно стање народа у неком датом времену, него сззпати и описати материјалио стање његово. А може бити да ни у којој периоди народног живота није то теже него у овој о којој говоримо. Бура, која је у политичком свету педесет година с малим изузетком скоро непрекидно беснила, усколебала је и узмешала осећања у души народа. Узевши добро у поглед сав материјал који ми је данас на расиоложењу, нисане кронике, народна предања, историјска Факта, мени је двоје изван сваке сумње : 1., да је народ гајио у срцу топлу чежњу да види да се старо српско царство васпостави; 2., да је ипак и поред свега тога, друго једно осећање на површину излазило , — осећање да се нородна држава, поред свих напрезања да се сачува, једнако руши, да се њезин пад већ никако више не може да отклони. Ова два осећања добила су израз у уверењу, да је суђено да Турци царство преотму, али да ће опет после доћи дан , у који ће Срби Турке протерати. Ово уверење добило је појетскога израза у народноме нредању о смрти Краљевића Марка. Ово осећање, које показЈ^је како је дух народпи у Ђурђево време клонуо био, огледа се и у оној зебњи, којом наши кроничари помињу сваки и оле ванредни појав као нредсказивање несреће која долази. 0 Феноменима на небу и на земљи никада се у средњем веку није водила тако грозничава белешка као у првој половини ХУ-ог века. Ни