Otadžbina

536

Т.УРАЂ Б1'ЛНК0ВиЋ

једна опашита звсзда, пи једно помрчање сунда, пп један трус земни, ни вслика бура каква, није се измакла замишљеноме оку наших кроничара у ономе добу. Лако је појмити да је народ, који је кроз последњих педесет година борбе с Турцима имао толике прилике да осети силу турску, све такве појаве на зло тумачио. Сви ти појави јачали су само у маси простога народа злу слутњу. Ова злослутност, ова клонулост душевна. имала је за природну и непосредну иоследицу ако пе ојачање религиозног осећања, а оно на сваки начин ојачање Формалне привржености к цркви. У историји света има пуно примера, како су велике несреће народне ојачале религиозно осећање и прочистиле моралпе идеје. Али већ и само примицање несреће, о којој се верује да ће неизбежно доћи, дејствује истина далеко слабије али тек у истом правцу. Некада је био обичај да парод поврви цркви на молитву, кад се небо натушти облацима и грмљавина затутњи у даљини навештавајући буру. Политичко је небо било натуштено те каквим страшним и црним облацима. Тутњава од турских ордија допирала је једнако до народа; сваког се дана зебло да ће да оборе слабу ограду око Србије па да земљу прегазе. У оваквом душевном расположењу народ је осећао више него икада потребу, да се чврсто пршг>уби уз своју цркву. Тако се може објаснити потпуна и суревњива оданост народа нашег к православној цркви баш у времену које је било пренуно искушења за религиозни живот. Наравно да је и тај моменат морао имати јака утицаја на Ђурђеву политику, парочито у иитањима о уједињењу источне и занадне цркве. Ми смо овде поменули само два правца душсвног стања народног у оно доба. Али има још и других осећања, која су изливи његови, а која више или мање излазе на видик. Нарочито се опажа пеко пеповеравање према дому Ђурђевом. Чини ми се да је некако природаи закон у нашој историји, да друштвени редови пре и радије верују један о другоме зло него добро. Кад један човек не разумева прави