Otadžbina

ПРОК-ЛЕТИ, КАМ приповијест грбаљска крајем XV. вијека

(Наставак) IV Т Е Н А Ц Мртви Мијаг разбијао је сан которској госпоштини. Стари Враћен иошаље ио Друшка, као тобож да му навијести да су звона кренула из Млетака, и да ће који час дбћи иод котор. Гђе зуб боли ту и језик тиче! С ријечи на ријеч доведе их разговор на Мнјата: — Ја сам чуо синоћ, каза Друшко, да ће га калуђери откопати и иренијети крстима у манастир, иак га успети на олтар да му се пук моли и завијете носи; а дбћи ће на то весеље пука као тушта чак с Дунава. Овоме је послу крив ваш суд, који је послао војску у сред подна да Мијата раскопава, а препоручио јој да мирује, да ие би кога драча огребла ии глава забољела, тер скоче жене из села куђељама и вилама, војску сломе а дјецу науче да пјевају како је дужедва сила стругала низ оне долине, ка' овце кад их звијере гони ! Да сам се ја чуо, којега често питате а ријетко слушате, не би слали војску да раскопава ону мрцину, но ћах ја навести исто село да Мијатову љешину распори и да јој гроб грохотом наспе. — Је ли могуће ?! упита зачуђени Враћен. — Јесг, богме, ономе ко умије, и који је нашему пуку вјешт. — Одиовиједа Друшко.