Otadžbina

540

ПРОКЛЕТИ КАМ

— А је ли се тај лијек опознио? — припита пестрпљиво Враћен. А Друшко уздишући: — Не залуду да ми је што при руди, барем од опога својега давања ! Ја бих Мијата тенцем пронио, подмитио соке и свједоке, да кажују и да се куну гђе су га гледали; а село би живо умрло и од страхе гроб иапало. Онда Враћен да Мијату с руке у руку замотуљак перпера и преиоручи му да то изради помњиво и скровито, како не би била гора последња лаж од првашње. Прими Друшко мито и њешто мало од њега одвоји пријатељима и присташама, учнијем у такве после руковати. Трећи дан проспе се по селу глас, да је неко видио Мијата у самој зори гђе се мије и купље на Маровој води. Други кажује да је чуо од једнога шегца бугара, што је рапио послом иреко Жупе, како је гледао Мијата гђе језди крилата коња, који, кад игра у све четири, пе тиче копитом тле, а из ноздара му суче крвави плам; и да није, срећом његовом, при себи имао нож црнокорац, чисто би погинуо од тенчева збра. Трећи повиједа да су сеоске дрварице каживале некомс на тајно, како су нашле Мијата гђе пред саму ноћ купи у грму планикове магиње. Нико не рече да га је видио, а сготина их да су чули. Село се страви до зла Бога , и свак се у кућу забије тек излети из пуклотине слијепи миш; пак не доста што су иза дневи затварали вратнице, но су их из нутра тврдили мандалима и клинима, а затварали потпирачама у пријекрст, и забијали трпове драче под кутњи праг. Оближња села почну изводити страшивицама пјесмице и напијати им подругљиве здравице. Спонану Мијатове сусједе страх, сутука, стид и злоба, од којијех једно би било доста да људе узнемнри, камо ли све четверо. Сутра дан црковно звоно окупи село па збор, тек је рекла зора: евоме. Зачне да говори кнез: — Од кад се је ово село населило није јошт падало под ову мараму! Докле смо били на јаде живијем Мијатом нросте муке, пута