Otadžbina

ироклети клм 4

545

мље, како ће лакше по собом тенца бости да их не оцкврни која капља његове крвушине. Случи се да једноме од њих остркне под мотику једна грабова љуска и да му се засади у сред очне зенице. Рањеник стане да кука и лелече, а остали се зачуде што му би, док му виђеше грабову љуску и око отечено као у вола, а бијелу насјела крв нацрна. Побацају гвоздива и кбце а умукну и руке подавију. Калуђер употреби пригоду, и рече: — А сад скините капе и молите Бога за овога несретњика, што је за све вас платио ! Ја ћу очитати молитву а ви аминишите: — Боже велики и праведни, дивна су дјела твоја и ниједна бесједа није довољна да искаже твоја чудеса! Смилуј се на нас грешне, поштеди нас од вишб погибије и оздрави овога, што си наказао, за већу славу твоју! А сто грла у три пут викну: Амин! А калуђер, као добри војсковођа, побједом напријед: — Ео би по данас, мимо боже, вјеровао у тенце, у вједогоње, у вјештице, у мбре и у сву ђавољу силу, да је проклет и продевећен! На то ће стари Радун рећи: — Ја не бих, оче, да хитамо и да се данас кунемо, но ћемо се разабрати и владику питати, има ли злијех душа, и вражије силе, јер не бих рад дома понијети под ове године какви благослов. Ја сам слушо од духовника који је премета те исте твоје књиге, да му има ко открити тиглу на цркви кад преко летурђије рече „оглагиени изидите" , познао би с олтара сваку вјештицу; а да му ко то исти час стане десиом на лијеву ногу, погодио би ко је вједогоња. Сељани не даду Радуну да сврши, но врх њега да гаудаве, док се и он од страха с њима закле на вољу калуђерову. Мијатовица донесе кољиво и свијећу воштану, а калуђер прекади гроб и очита Мијату проштену молитву. Тако се народ скроти и даде у размет, а калуђер новјери рањенога Мијатовици да га допрати за руку до манастира, да му тамо вари и привија траве оку. Кад били путом рече Мијатовица калуђеру: — Ја се,