Otadžbina

546

ПРОКЛЕТИ КАМ

оче, све бојим да ми се почем није муж иосветио, јер сам чула од секрве, да сета кућа искоиаод које се чељаде носвети, иак се тресем врх онога сирака што ми иа очи лиња! 1 А калуђер: — Моли се Богу, моја, за себе и за њега, и ја ћу га, грешан , молити; а прођи се зломисонства и сутуке, тако ти Бог сачува то сироче, да не угасиш кућу до краја. Не конају домове свеци, но злоћа и суевјера! Ходили дома Гадун и ковач сеоски. Путом пита ковач Радуна, што му се чипи, ко укле Војина, тер му око исиаде, калуђер ја ли Мијатовица? АРадун: — Злосретњега лумбарда 2 бије! Него ти Крцуне, тако жив био, скуј до сутра четири гвоздене сноне, пак им главе оловом залиј преко процијепи, гђе се плоча плочи на Мијатову гробу приљубљује; ако ти нико ие плати, ја ћу дати османик жита. Јер,мој синко, добре с.у клетве а јошт љенше ности и молитве, али ко се чува он се и учува! Ако је ђавола у паклу, не може бити да нема и он своје војске овђе доље. — Идем с ове стопе у увигањ да кујем споне, рече ковач, нак ћу поћи да их ноћас по ноћи залијем на нлочу Мијатову, а процијени ћу заклачити да не може ни лепир из нутра излећети. Радун закључи: — Виш, Крцуне, ону Мијатовицу, чудне онђе пасјаке! Жалије јој што није кнеза Мијат убио, него што је остала самохраиа. Оваква је била једна у нашему селу у моме дјетинству, Бог је простио! Звали је баба Стана, на њу се свако зло останило, као не ће! И тамо она, била самохрана и, као жива, крвомутница. Жњела подну поља нешто шенице, што су јој туђе руке за душу усијале и опљеле. Зовне је чељаде с тога брда: Хитај, кукавице црна^ дома, а немаш га, изгоре ти кућа! А баба припита: Изгоре ли уз своју и она сусједа Панта? Док чоек повикне: Не она, јер су сељани ватру прегасили. Тад ће ти Стана бацити срп из руке и стати да се бије пестима у главу: леле њојзи угасној, гђе погибе до краја сама! 1 Тави, гиие, отпада. 2 Топ зову лумбардом а пушку бреитком, јер су из Италије долазили.