Otadžbina

548

ПГОКЛЕТИ КАМ

мења чињети. — Онда иснрича Уп,ињан.ину како је чинио Војину да му оео испане, јер је хтио да га раскопава и мртва русмари. — Њега би, рече, народ одавна открио и у дркву пренио, но не смије од Латина, а до душе није му ни хитње, јер кад му гођ дажда требује, доста му је понијети гранчицу цвијећа на гроб, ево у час кише да све ионесе; ако удари цркавица у стоку или помор у чељад, он то прекине као ножем тек му се обећа завјет или намијени свијећа. Ко се њим закуне криво, згрчи се као жаба губавица прије нег се сунце на исток поврати. А Уцињанин: — Је ли путник ? То ми ти кажи, јер нама ■ мрнарима, ако није путник, за све друго мало би смо му тежали. А Друшко: — Јест! од кад се, хвала му и слава, објавио, пак до данас, више је но сто топца спасио од морске пучине. — Волио бих да му није нашко име и да је јЈио свештеник. Је ли млад ? — Просијед. —- Зна ли му се житије ? — Лијепо! Митилњ га Млечићи, да обиједи лажима седамдесет и два калуђера превлачка, а кад им мито не помога, ударе да га наЧгањ пеку, -а у то дођи андио с неба, дохвати га за перчин и пренеси из Млетака уједну спилу, гђе је пос!ећи и себе пељешућп преминуо. А није преминуо, благо њему, но је вазда жив. — Дакле мученик ? — Петозарни! — Је ли му ко од рода жив? — Нико, но се угасило цијело илеме! — А како се појавио свецем ? — Дошао је попу у сан; изникао му босиок иа голу плочу у сред зиме, а војска, што је хтела да га откопа и сажеже, оћори листом и обезуми. Уцињанин закључи:—То су добри сроци! А која му је цијена ?