Otadžbina

ПГОКЛЕТИ клм

551

— Како ми не би био позиат најврједнији брат ! ? — одиовиједа игуман, зачуђен неиадному и неумјесному питању. — Је ли вам иознато његово житије ? — принита Бескућа. — Л.ијепо! понови игуман, оно то јест од кад је постригнут, а за првашње ми се, калуђери, и не иитамо нити истражујемо, у колико се сматрамо, онај дан у који се овом лику обећамо, иоворођени рбду а мртви свијету. А Бескућа довативши игумну руку десну међу обје своје, па гладећи је и посмјехивајућ се, као у шали рече му : — За то и мијењате именом, да кад умрете не нађу вас под старијем. Но име и хаљииа не мијењају што је иод кожом. Пучка пословица каже : ако лисица и мијења длаку не мијења ћуд! А наши су стари ковали пословицу сго година, док се у пук станила. 'Знате да ја почитујем мимо чоека редовнике кротке и богобојазне, који су огледало свијету. 0 крсници , о божићу, у опће при свакој свјетковини домаћој, моје трпезе није без редовника ваше и наше руке. Али ми допустите, као стару и искусну опазити, да шеиице без кукоља нема, ни велика братства без укора. Отац Максим , лише свештенства што је на њега, остао је оно што је и био кад се звао Марком, братоубица и разбојник! Пак да га нијесу срећом године стигле, брзо би видјели, оче игумне, плам иа врх манасгира! А Игуман тихо: — Не знам, господо, опет вам поговарам, шта је био и чииио тај духовник ирије нег је камилавку ставио , но да је почем и истнна што ви сад о њему кажете, била би та најсјајнија побједа нашега реда који нретвара најгору злицу у кротка чоека, а најбјеснијег вука у благо јагње. Знам за живог оца Максима то : да су му седамдесет годииа а да их је прошло недесет од кад је монах. У то вријеме није нремрсио никад пи рибом ии месом; петнаест година провео у прошњи, три пут полазио гроб божји а шест свету гору. Два иут је прекужио чуму, једном красте , жутицу, сраби, злића и петиће, болијести које су му опријенуле дворећи Христа у свом ближњему. Два