Otadžbina

МИЛАН

565

Свуда на све стране пустош, свуда врвави трагови беснила, насиља и неправде ! . . Сад већ дође ред и на Кикинду. Жедни тирани хтедоше и у њеноме срцу отворити крваве изворе да у њима утуле жеђ свога беснила и освете .. . Једна гомила сељака усудила се на одпор устати; беше их сто две ста другова; сво оружје њихово беху исправљене косе , две три ловачке пушке и она — самосвест , да су Срби ! Па да су им и дедови, презирући јарам ропсгва, гинули за слободу. Само један старац беше у целој гомили што је у руци иосио белу неку крпицу, он говораше гомили да се преда, јер ће изгинути. — А зар у ропству има живота ?.. рече један младић коме су Маџари оца обесили само за то : што се усудио рећи, да у земљи угарској има и — Орба! .. — Ал живот! Жпвот!.. Хеј децо!.. рече чича, коме се и у ропству милило живети. Па имање наше, па деца и жене наше ?. . — Све нек изгине ! Звучним гласом говорио је младић, коме насиље маџарско у срцу не остави ни једне капи, која не би на најстрашнију освету мислила : — Да изгинемо!.. И крв ће наша пред големим светом сведочити: даје оно сриска земља, коју су Србго крвљу својом росили. У томе дође и парламентар из маџарске војске; бесан Маџар на помамноме ждрепцу ; — На смрт и живот, на милост и немилост предајте се !.. Гомила ћуташе немо, нико не рече ни речи, само се онај старац диже , у руци је завитлао ону белу крпицу, па са свим понизно проговори : — Ја се. . . Ево ја се предајем ! . . Један из гомиле изтрже му ону крпицу из руке , а стотину гласова угуши његов један глас, са пркосећом грмљавом :