Otadžbina

МИЛАН

567

I

Разуздана гомила бесних Маџара која нигде на отпор наилазила није , јураше као бесомучна из једне у другу улицу, са једнога на други крај велике Кикинде. Где су па живот наишли, сатрли су га. Благо су отели, куће су поналили ! . . Унуци Монгола крвавим траговима трудиаи су се , да посведоче : да је у љима једна кри и једно млеко које је некада текло у жилама нихових прадедова... „Ки1ја1'еји Та1аг-а. . . Али у једној малој улици чанадскога краја, нису без крви своје одпели ггљена. У кућп некој, исте улице на којој беху само два прозора, и то излупана или са хартијом излепљена , у једном ћошету од собе, засела су гвих три Кикинђанина... људи мрка изгледа ; из очију им је гоиорила крвава освета ; у рукама су држали дуге цушке, запете , сиремне за крвав бој; у другом крају те собе спаваше мирно у коритапцету једно мушко дете ; не беше старије од две године... — Куд да идем по свету с њиме , с отим маленим црвом?.. Рече човек дугих, смеђих брка... Мати га је нанустила, курјачица!.. Одбегла је својој рођеној браћи Маџарима; оставила је мене, презрела пород свој!.. Али ја пе ћу, ја немам куд, до овде код твоје колевке гинути !. . — Не бој се, брате Андрија; храбрише га она два садругара, многи ће од њих оставити на тој прљавој ирашини главу, док наше попадају. . . И они дигоше астал што је на сред собе намештен стојао , на га утврдише на један пенџер. — Овај један прозор доста нам је за нишан, а онај заиушени, нека служи детету, као бедем противу њихових куртпума. Рече Апдрија... Али се на мах ућута, нажљиво нрислушкујући. — Иду Маџари !.. И ороз на пушци његовој кврцну.