Otadžbina

568

МИЛАН

Једна бесна гомила хусара пројури мимо те кућице и не осврћући главе на њу. — Овде немамо шта робити ! . . митаљатае у себи . . . Али Андријина пушка плану, и један што је последњи за гомилом јурио, паде стрмоглав; на глас пушке застадоше коњаници; њима се примаче и неколко пешака који су такођер по томе усамљеном крају тражили пљена; разредише се као пленкари , иза оближњих плотова , и гађаху кроз отворен прозор Андрејине куће... Из куће су нушке ређе пуцале, али је сваки куршум погодио свога нишана... У томе дојури читава једна рота солдата, један лаћман у своме заносу викну : — Предајте се ! Али му из нутра одговорише грмљавом пушака... Маџари су јуришали , и кад се дим разишао , у соби су се видили три погинула упорника : двојица од њих лежали су потрбушке лицем на земљу обрнути, трећи се докотурао до колевке, снажна му је рука прегрлила мало коританце, изгледао је као да јоште живи. — Жив 1е, рече лаћман, пуцајте! Пушке припуцаше. . . а у колевци дете врисиу. .. Лаћман у коме беше мало и човечности, утрчи у собу; жалостан је опде призор видео : отац са расмрсканом главом лежи мртав , а дете у крви , бледо , својим великим нлавим очима гледа убицу . . . Лаћман га узе у наручја, прегледа му рану, замота је једним чаршавом, па га онда иснесе из куће а разјарени војници запалише јој кров... У самој пак вароши т. ј. на пијаци, беше војницима забрањено паљење и пљачкање: јер су ту становали Срби чиновници, Немци и Чивути — а то беху све верни присгаоци Маџара... Лаћман је тамо отишао и ношаше свога рањеника од куће до куће... Људи су немилостиви!.. Чивути се бојаше крста, хришћани су мислили: Чивуче је!?... * Ту у томе крају , у једној госпоцкој кући , гледаше кроз отворен прозор једно лепо женско лице, посматрајући