Otadžbina

МИЛАН

569

жалоетивим погледом гуете облаке дима , што су се као црни облаци дизали часом горе у висину а час опет потиштени ветром , помешаии гаром и нрашином куљали су кроз пусте сокаке. — 0 милостиви боже !.. Уздисала је лепа госпођа, смилуј се овог јадног народа ! . . А кад би издалека чула где пушкс пуцају, а она као ран.ена са бледим уснама процвили : — Ох, и сад је неки погинуо !. . Тако је застаде лаћман; а она кад га је у својој соби * угледала, стаде бледа као мермерпа статуа , и од страха не умеде ни једиу реч проговорити. А лаћман поражен необичном лепотом унрепашћепе госпође, муцао је збуњено : — Еп§'ес1е1те1: Ш азхопу!.. Молим по сто пута онростите!.. Ово рацко дете, ово рањено сироче довело ме је у ваш стан. . . — Рањено рацко дете!.. Врисну лепа госиођа... сирото!. . Па где му је мати? где је отац? —- Отац му је иогинуо... Матере ваљда и нема?.. — 0 боже мој!.. Свладана саучешћем јецала је лепа госпођа, а сузе јој текоше низ лице... Ох , па куда ћете с њиме тако рањеним?.. Дајте га мени, оставите га овде!.. И дете пружаше своје слабе ручице доброј госпођи... Лајтнант- га предаде , и дубоко поклонивши се оде , да после овог једног човечног дела, хиљаду бездеља почини...

Дете се после великога труда и пеге од ране опоравило, добра госпођа наденула му је име Милан, али мучење и болест оставише на лицу детињем онај тужан израз који ти и без тумача говори : — Ја сам сироче ! * Давно је како је ратна јека и ломљава престала; куће, села, и вароши повратише свој стари изглед : људи поло-