Otadžbina

570

МИЛАН

жише смртоносно оружје и дођоше, да белим кречем иремажу чађаво лице својих погорелих колебица. Све је мирио. Грађани иду сваки својим нослом, са оним свакидашњим, мирним лицем, на коме ти свака цртица изгледа, као неки од веће власти потврђен рецеиис, на коме је јасно иснисано: да је тај и тај даначка глава норезу положио а попи исправио бир иснлатио. Али са сиротим мученичетом не беше тако . . . Нема му више од седам година, па каква туга , какав бол почива на свакој цртици његовога лица ! . . ГГогледајте га кад се осмехне: колика неописана сета дркће му на увелим усницама, колика ли се тужна озбиља у његовим великим плавим очима огледа. Овако мало дете, па тако тужна историја ! — Милане, чиј си ти ? Питају га сгари сенатори кикиндскога мађистрата, који се са тим болешљивим и тужлим дететом радо забављају. . . Дете их погледа жалостиво, а у великим плавим очима запливају му сузе : — Ја не знам ! Сирото дете није знало чије је. — Па зар ти немаш мајке, Милане ? — Ах, имам мајке ал оће да ме отму од н>е.. . И дете јецаше од бола. — Да те отму ? .. Ко, Милане ?.. — Дође нонекад и друга мајка — ах како је зла, па немилостива, па оће да ме поси, она вели да сам ја њено дете!.. Али ме мајка не да, па и моја мала сестра Габријела плаче за мном. Ох, да знате како ме она воли!.. Свакад, кад нам год мајка донесе јабука или бонбона, она са мном подели , па све мени најлепше избира ; а с лутком се и не игра кад ја нисам код куће , него је леПо обуче, намести је на ону малу шарену столицу па јој говори: