Otadžbina

ДВМОКРАДИЈА

577

нитог доба. Али тај је траг време најзад збрисало и изгладило; оно пак,штоје истине било у теорији великог франнеског покрета и његовог најглавнијег апостола, то је остало вечно и неизгладиво у наслеђе потоњем времену и потоњој политичкој науци као сталан задобитак. Посао те потоње науке беше сад то, да те из онога доба наслеђене и задобивене истине или та иолитичка начела ослободи онога неистинитог и погрешног облика те да на чисто изведе праву садржину њихову. Међу тим начелима без сумње стоји на првом месту начело народног самооиредељепа или народне еуверености, које цела демократска школа политичких писаца у нашем веку сматра као основно начело своје нолитичке ФилосоФије, као први члан у својој политичкој вероисповести. Но то иачело данас не постоји више у самој теорији, него оно је примљено већ и у сам практички државни живот, записано у млоге државне уставе и то се прво догодило у Америци, а затим у Фрапцеској , а потада и у неким другим земљама јевропским. Ми би могли на основу те демократске државне науке и иа основу тога поситивног уставног права у поменутим државама начело народне суверености узети као нешто, што свакојако мора бити политичка догма и неспорна политичка основа сваком демократском државном строју онако исто , као што некада беше и данас је начело божанског права догма и основа апсолутним монархијама. И кад би ми то тако узели, ми би имали уза своје мишљење авторитет толиких новијих политичких писаца поглавито Францеских и инглеских , који су стекли знаменитога гласа у новијој државној науци. Ми ћемо овде навести неке од тих писаца и то не с тога , што нам је можда стало до тога, да покажемо некакву своју начитаиост или да парадирамо са сувишним цитатима, но једино зато, што ћемо иза тога поименце наиоменути неке новије научне противнике тога начела пародне суверености и што ћемо у кратко разгледати разлоге, што их они износе против тога