Otadžbina

демокгација

581

би преко н>их могли сасвим спокојио прећи те наставити свој говор о начелу народ. суверености и његовом одношају према преставничком систему. Али кад на противничкој страни стоје људи као што је Стајн, Холдендорф, Франц и остали, опда ми овде не можемо њихово мишљење нросто нрећутати, но напротив морамо о њему брижљиво размислити, те бар покушати да га побијемо, или ако то не узмогнемо, онда да га — усвојимо. Пре свега морамо приметити, да поменути писци, који одбацују начело народног суверенства, никако нису међу собом потпуно сложни ни у појимању саме државе као такве, нити пак у разлозима, које они наводе против горн.ега начела. Међутим је ипак то једна општа црта у већине данашњих главних заступиика владајуће државне теорије у Немачкој , да су они пронашли т. н. органски појам о држави , на коме они онда оснивају целу своју органску науку о држави. Али да са тим изразом „органски" није још ништа но себи јасно и стално опредељепо, види се већ и по томе, што нсгина мложина писаца тај израз усваја и употребљује, али га оида опет скоро сваки од њих друксе правилно схвати, моћ воље над страстима"\ Посде оваиве одредбе, ко би и могао иомислити, да такву-благодетну моћ ма и иајмање огранпчава! Јамачно је то Тренделеибург и имао пред очима, кад даље у својој књизи доказује како је то погреишо мишљење , као да у апсолутној мопархији на место опште воље влада приватна воља монархова и да тиме таква монархија постаје неслободном. „Докле таква монархија у закоподавству и влади добро целипе а ие сопствену корист има иред очима, дотде је слобода подапика обезбеђепа." Доиста то би доказивање немачког ФилосоФа било веомо оштроумно, само да није оног несретнога у>докле"\ На колебљивом врху те речце баш је тврдо основана слобода једног народа! — Још је Тр. пронашао три сталежа у друштву, међу којима на првом месту стоји некакво „племство умне велвчине, које је уједно сталеж силнихи великих сопственика" а за тим још даље пеке сталеже налази у данашњем друштву, које је оп сам у својој философској памети смислио, а који никако не ностоје у самоме животу у онаквој нодели. Осим тога иак то је допста научни куриозум, да један правпи философ у Јругој цоловини 19. века налази, да је аристокрација уједно некакав сталеж „умне величине", и да но томе заслужује пеко више иолитичко нраво, пего грађани осгали! Па и сам критичар Тренделенбургов примећује истина, да су ти његови сталежи измишљени и самовољно подељени, и да је неосновано опо тврђење о умној величипи великог племства, али међутим инак и критичар признаје да некаква „аристокрацнја заслуге« (коју би он опет ваљало изближе да одреди) треба да има неко више право! —