Otadžbina

588

ЗЛОСЛУТИИ БРОЈ

мачно га не знате? Видите, била је у селу Јасиковцу, чак горе негде око Ивице или Букова, једна велика и јака задруга, која је од вајкада још носила име Пупавци... Еле, из тог великог гњезда, те задруге јаке, излетали су многи и многи Пупавци, који су се тако по имену звали, а међу тим било их је и ваљаних и отресних да су и у соколе пристати могли. — У току времена опадала је п та велика задруга, те на послетку спала на јединог Митра Пупавца, поштеног и доброг човека, који у својс време склопи мирно очи а остави на овом свету последњи изданак од свог всликог колена — синчића од својих дванаест година Мојсила Пунавца, са нешто мало баштипе. Оно нешто имања дође нод масу. Тутори савијаше к себи малог сиротног Пупавца, али пе могоше ништа од њега учинити. На послетку одведоше га у Београд и дадоше на заиат код једног од оних „болтаџија", што су им болте обично Теразијама на Стамбол-капијом пошав великој пијаци, у којима се држи и иродаје само опа роба и руво, што га троши сеоски свет болте, пред којима ио вас дуги дап дрежде скоропроизведене калФе па се деру за сваким сељаком и сељанком што прође : „Оди, снашо, оди! Оди да пазаримо: памука, вунице, марама лепих! Оди, пријатељу, рува лепа!.." А сиромах сељак пролази као кроз шибу. — Еле у таку једну болту" стаде на занат тај мали Мојсило Пунавац. Имао је газду вешта око муштерије, и умешна у свом послу. Газда му је био некако особит у понашању. Кад се први пут састане с човегсом, особито са каким чиновником, он вам онда све бира и намеигга речи, да му разговор буде финији и по књишки; обично се тад снебива, слеже рамеиима и опија уснама; градећи без трага скромну мину. Кад се већ упозна с човеком, онда говори одрешитије и не пази толико на Финоћу и да буде но књишки; не снебива се нити гради скроман. А кад се наљути — онда је опет сувише луд, безобразан и језичан; наврзе се на човека, па гане можеш лако отрести. Имао је још и ту особину, да верује у снове, враџбине, чини и предсказивања, рашта је увек кад се пробуди читао