Otadžbina

ЗЛОСЛУТНИ БРОЈ

597

„Каких 2000 годииа ! Јесте ли ви при себи, госполине? То је гроб мог ода . . ." рече једаи између њих. „Не знате ви то, то је моја ствар... Ја ћу да иосим." и Ама то је гроб нокојиог Марјапа Ђукића ћурчије," рећи ће једап од опих онет: „Ја сам га баш сахранио ире десет годипа ту са овим мојим нријатељима — бог да га прости!" „Ама то је старипа, ја ћу да носим!" упео се путник. „Не ћете ви то ни дирнути," подвикну на н> сип покојног Марјапа: „Док сам ја жив! Ви мислите, штојегод од сиге, да је старо." Путник се окуљи иа пође, а нрети: „Нека, иека, даћете ви то. 0, како лепо ! Само док ја наредим озго." „Хајде, хајде, путуј ти само!" повикаше оии за њим. У том се беше иочело да облачи — спрема се киша. Пупавац окрете оном улидом те неколико пута — мпого иута прошета испред Савкине куће и тамо и амо и сваки пут погледа на прозор и нусти по један уздах. ДПта ли тај лудак шврља једнако туда?" упита Савка своје другарице, које беху дошле код ње па честитање и посело иа с њом заједно извириле на прозор. Пупавац се обазре и кад их виде, помисли: „Гле, дошле јој другарице да ме виде.. . . Видиш, мора да им се хвалила, а знаду да ћу проћи!..." Еиша поче јаче. Грмљавина и севање сустиже једно друго. Мојсило прођс још једном па опучи свом стану. Мрак се већ спустио , по каванама се попалиле лампе и свеће. Он прилично окисао уђе у кавану „кодјаблана" и седе за један сто. Зовну гостионичарског слугу да му исплати данашњи трошак и упита га: колико? „25 гроша!" одговори слуга. „0, како то зар онет 25?" упита Мојсило као слутећи нешто. Слуга му поче ређати шта је потрошио и сведе рачун: „Гавно 25 гроша!" „Та није због нлаћања, него како се то треа>ило увек