Otadžbina

604

стеван душан

ске силе, па је ли ирећутао истину? Ни једаи. Он мора учинити своју свету дужнност. Особито што од тога зависи срсћа и несрећа све српске државе, што од тога зависи мир светог дома Немањиног. Можда ће то отворити двоструко заслепљене очи староме краљу ?. . . Али ако не успе ? Што ће он пропасти, то пије .ништа, он је већједном ногом у гробу, али што ће да усгане отац на сина, брат на брата, што ће да потече онет српска крв у међусобном клању то је страшно. .. Зло је поћи, а горе не поћи... Отац Андоније у мислима није ни опазио кад стигошс пред капију сиољашње ограде, која је била од шиљатога коља, начичкана и гвозденим пшљцима. Та капија беше само пролаз у палисадама без икаквих врата, али на том нролазу беху две куле за обрану тога пролаза. Иред палисадама беше дубок ров, пун устајане воде, који опасиваше цео дворски атар као и ограда с палисадама. На уласку стајаше читава чета стражара, који оборише копља и њихов сатник грмну колико га глас доносаше. — Стојте путници! Ко сте, одакле идете, куд сте наумили? Те речи тргоше оца Андонија из његових мисли и оп одговори. — Ја сам Андоније, иајмањи међу јеромоиасима светогорским. Долазим са реке Драшца , од дворова нашега младога краља, који ме је послао његовом светлом родитељу, а нашем христољубивом Господару и краљу, да му вратим ово робље које је одбегло! — Пролазите, — заповедаше сатиик, и његова се чета расклопи , те пропусти нутнике , који сад уђоше у треће пли спољашње двориште. То је био огроман нростор између снољашње, палисадске и средње или зидане ограде. На томе нростору беху краљевске штале, мајури, кочаци за небројену живипу, и т. д. Ту иритрчаше многе слуге те прихватише коње путницима да их воде у штале. У то зазвекеташе ланци, иа којима се спуштала подигнута ћунрија пред главном капијом, јер и иред зидаиом