Otadžbina

102

ДЕМОКРАЦИЈА

један облик свога заједничког живота, још једну организацију, која се оснива на подели људских животних задатака и добара и која је неки поредак, који није створен вољом човековом, но који се образује и развија просто по законима спољног привредног живота човечанског. А тај поредак, у'коме се исказује одпошај појединог према привредноме свету и који има своје место и свој задатак, кога не може да испуни ни општина, ни црква, ни држава, тај је поредак друштво, и одношаји који су тим поретком обухваћени зову се друштвени иди социјални одношаји. У томе дакле већ беше велики напредак и добитак по науку, кад је она најзад у новије доба дошда до тога, да почне изближе испитивати и изучавати особени живот и развитак самога друштва, које се креће и развија по извесним законима, који су предмет социологије или науке о друштву. Доиста и беше једна од главних празнина некадашње државне науке и један од главних узрока, што та наука није никако стојала усред самога истинскога живота, у томе, што јој је недостајао појам друштва и тачније познавање његове садржине. Свакојако је дакле баш научна стечевина нашега доба та ;; еманципација идеје друштва људског од деспотизма државне идеје," као што каже један новији писац. 8 Али тиме што је иочело научно да се разликује и одваја друштво од државе, тиме беше учињен само тек први корак у напред; на томе се није могло застати. Ваљало је даље поћи те изучити и расправити не само то питање: шта је то друштво и по каквим се законима оно развија? Но још је и даље тако исто важно и замашно питање : како стоји и како се односи друштво према држави ? Да ли та два облика људске заједнице стоје један уз другога без икакве свезе, без икаквог узајамног утицаја и додира ? Одговор на то питање заман ћемо тражити у толиким писцима , који се броје међу знатније заступнике државне науке и државног права; они о томе * V. Н. ВЛећ1, сИе ђигдегНсће безеПзсћаЛ (1858). стр. 4.