Otadžbina

112

АЈДГК-ВЕЉКО

пропадне, сви се крајеви могу збркати." Ади помоћ се могла само из Делиграда послати, а Турци се беху код Ниша искупили и чекади угодну прилику, па да Дедишанад — тај кључ Србије — нападну. Из тога се јасно види, да се Вељку хтело помоћи, али се није стигло. Да је Пљакић одмах похитао са својом војском можда би Вељка још у животу застао, и тада би он Мула пашу у Видину поздравио. 1. Августа пише вожд Живку Шљивићу и брату Вељковом Мидутину, да је Младен посдао 3000 коњаника њима у помоћ, 1 али је то већ било касно. Вељка не беше тада већ међу живима. Судбина је хтела, да Вељко онако славно свој живот окоича иначе не би му толико јунаштва и самопоуздања, дала да се заклео: „Главу даје Неготин не даје," коју је изреку и делом осведочио. Али и да Вељко није погинуо, опет ко зна шта би онда од Србије било ? овако је један бесмртни јунак и мученик за слободу у српству више. Да видимо дакле и завршетак његовога јуначког живота. Једног дана носле поДне оде Вељко да прегледа шанчеве у Неготину, и да нареди штојенужно оправити. Еадје ушанцу, у садааој влашкој мали, био, позна га топџија, који је код Срба служио, па Турцима пребегао, нанишани тоном на Вељка, опали и злосретно ђуле погоди неумрлог јунака. 2 Вељко паде 3 од топовског зрна, које стене и градове руши, јер му пушка и сабља није могла досадити. Па и кад је нао показао се као Србин и јунак. У самртном часу сетио се своје браће и изрекао је ове последње јуначке речи, с којима је и на самртном часу потврдно своју храброст и јунаштво, а то су: ,Држ'те се, браћо." Тако издану најхрабрији међу храбрима, у најбољем цвету живота и снаге, у 34-ој години! Место погинулога Вељка буде произведен његов средњи брат Милутин за војводу и команданта неготинског са свима правима која је Вељко имао. Браћа и доглавиици у почетку

1 Деловодни протокод, писмо ла. 1717, стр. 221.

2 Неки кажу да је у појас погођен, а лаутари певају, да га је ђуле у десно раме погодило и руку му однело.

3 У који је баш дан Вељко погинуо не знам, али је то извесно било у другој ноловини меседа Јулија 1813 год. (Види деловодни протокол 222) Данило Медаковић у својој ,,Повјесници српског народа" каже »да је погинуо први дана меседа Августа" (књига III, стр. 268), али је то иемогуће; јер 1. Августа сенат је већ знао за смрт Вељкову и одпустио нуждан иалог Милутину и Шљивићу. (Деловодни протокол стр. 221—222).