Otadžbina

АЈДУК-ВЕЉКО

113

кридц су да је Вељко иогниуо, 1 али се одмах показадо на деду, да нема онога који их је сдободио и храброст удивао, да им нема звезде преоднице, која им је за облак тамни зашла, да се више никада не поврати. Па доиста дрни облак наскоро покри и Неготин; после смрти Вељкове Срби су се још неколико дана држали, али се најпосле договоре да се из ових зверсквх чељусти за времена умоне. Једне ноћи оде све што је могло иреко блата у унутрашвост Србије, у гору и иланину; али је многи још те ноћи у благу гроб нашао. Све што су сутра даи Турци у Неготину нашли, метули су иод јатаган , а околину су поробили и попалили, па оида једни оду Зајечару и па Честобродицу а други Текији и Поречу. Вељка сараие кришом код цркве неготинске, али врх њега мету још 3 мртва бећара, да га Мула-паша не пронађе. И није га нашао да му се, но зареци, мртвоме освети, када живоме не могаше ништа да учинн. Вељко је био повисок, широких пдећа а танак у појасу. У дицу је био бео а у образу румен. Имао је густе, црне, осредње бркове, а очи су му вазда крваве биле. Обдика је био леног, али погледа оштрог, јуначког. Био је здраво гдасовит човек. 2 Десница му је бнда чврста и ноуздана; где је ударио, мелем није номогао. Слабо је пуцао ; његово гдавно оружије бида је сабља, с којом је чуда чинио. Оп се пије издалека борио, него прса у прса, као што правом јунаку и доликује. Коња је јахао добро, да му се дивидо, ретко је нешке ишао. Коњ — кудашастн кушља — и сабља димискија биди су његова крида — његова снага. Одевао се богато — војводски: долама и јелек од црвене чохе са срмом везени, амајлију и канију од сабље имао је у злату оковане. 3 Волео је вино и цуре, а уз то и свирку. На Турке ишао је веседо као год кад се на својој кули са дружином веселио. Није био какав женијадан стратиг или так-

1 Особито према Турцима никаво нису дали нознати да Вељко није у живогу, јер је он код Турака исто толико вредио, као и сви његови момди, тонови и шанчеви. Па да би Турке што боље обманули, Милутии је често обукао Вељково руво, нринасао Вељкову сабљу и оружје, а појахао његовога Кушљу, па на Турке јуриш учинио не би лих обмануо, као да јеВељкојош у животу. Али Турци наскоро познаше, да нема Вељкове деснице (Тројебр. страна 34).

2 Историја Србије од Симе Милутиновића, 1837. страна 444,

3 Ово је казивао чича Павле Марковић, из Вујетинаца, окр. рудничког који га је сам својим очима иа Еалипољу, када је скупштина била 1812 годпне, гледао. ОтДЏБИНА II. 8