Otadžbina

114 АЈДУК-ВЕЉКО тик, али је био за иреиаде и испаде јединствен — герилскп војвода. Па овај начин борбе и доносио му је увек корпстп. Мегданџија и јунак био је да му равна не беше, а то га јуначко срце најпосде и нресели пре времена на онај свет. Вељко је имао два брата: Жилутина званог ЈЕру, који је био саветник н овај му споменнк подигао; и Миљка, који је најмдађи брат био, а јунак скоро као и Вељко, на у Вдашкој 1829 год. од неког Турчина погинуо. Мидутин је у време кнеза Мидоша био кнез омољски, а Миљко кнез печки. 1 И Миљку је до Вељкова споменика, у олтару старе цркве неготинске, дигнуо Милутин онакву исту пдочу, са једним не мање важним натписом. Вељко је имао две жене: Стану 2 (дидбер), коју је у Норечу преваром узео, и прву (Гдавашеву својту), с којом се оженио. С првом женом имаоје сина Раку (Радована иди Радојицу), који је био неко време срески начедннк, па и у мађарској буни учествовао, где је чини ми се, н остао. И сада има од потомака Вељкових у седу Дубоњи округа смедеревског. Ето, то је спомен о Ајдук-Вељку, чија ће сдава у Српству трајати, „докде тече сунца и месеца," јер је заиста недомашни јунак и храбро свој живот за отаџбину жртвовао. „Цаде Вељко храбри ал му оста име, „Србин, док је суица да се дичи љиме!« 3 Што је Обнднћ међу косовским, то је Вељко међу јунацима пз епохе осдобођења. И такав јунак још нема сноменика! Да његов јуначки живот свако Српче знаде и уважава; да његов дични живот и друге чедичи и храбри за ново ограшје, — то је у некодико цед овим врстама: „А душмане увјерио изнова, „Да је мучно бој са нама бити, „Да се клоне и нас укљештених: „Нас добијат да се ратосиљу, „Нек зазиру и од гробов' иаших, „Кости наше нек за свете знаду, „Себи од њих хамајлије граде, „Да се њима од биједе бране, „Каква но их не прође иначе.« 4 Тако ведп чувени Чубро Чојковпћ (Сима Мидутиновић), а тако и треба да буде! ј Ј ОВ, ^ИШКОВИЋ 1 Тако их називље Вук С. Караџић. Види »Даиицу« календар. 2 Кад је Стана по смрти Вељковој пребегла у Аустрију, просиоје неки имућни трговац, али она рече: „Ја сам — вели — била за јунаком, и, ако се још један пут узудајем, онет ћу се удати за јупака." И заиста одржи реч: уда се за арпаутског капетапа Јорга&а, који је 1821 год у Каравлашкој доказао, да је био вредан узети жену Ајдук-Вељкову. (Дап. Караџићева). 3 Песме Драгашевићеве, страна 60. 4 Тројебратство, страна 36—37.