Otadžbina

116

(јветлост и живот

разматрања и ногдеде оставише у наслеђе садањим културним народима старога и новога света. Кад посде умртвљепог спавања светлост свет у нови живот поврати, онда им оиа изгдедаше као неко сидно божансгво, што живот и бдагослов целоме свету деди. У хамитском је колену, што се настанидо у доди1 ама Нида светлост отац свих богова; његов прворођени је велики Амун-Ра, који на сунцу станује и кога у зору са мемносовог стуба поздрављају, коме варош Јосифова и Мојсијева посвећује Хедиоподис, и који се поштоваше у прастарој светињи од МемФиса. У семитских је народа Вал господар неба, који светдост даје и пушта да пдод из земље ниче; његовјестан био на врху храма вавидонског, његову сдику означаваху ведичанствени тремови од стубова у Вадбеку и Палмири; на врховима Кармела и Либанона паљаху му ватре, и тирски дађар никада се не упусти у бескрајно море, док не прпнесе свету жртву великоме богу сунца на подножју стена гибрадтарских, што је он сам као нограничнп стуб земљи ноставио. Ади кад сунце стане жестоко жарити и ни одкуда пдахе кише, а глад и номор народе коси, они смирено спусте гдаве испред ражљућена Модоха, који се не може више умодити молитвом и жртвама бикова, него жртвама синова и ћери. ... Идеје о светлости и мраку депше су у аријских народаЗороастар учи да има два света, свет светлости којим вдада Ормузд, и свет мрака, којим вдада Ариман; истина, бог је светдости већи и сиднији, алиивдадар мрака употребљава сву своју вештину, да све што је добро, племенито и свето уништи. Од Ормузда произлазе живот и дан, невине животиње, корисно биље и ндемените мисли, а од Аримана смрт и ноћ, отровно биље и грабљиве животиње, греси и јад. Тако дакде између њих двојице траје непрестано борба на живот и на смрт још од почетка света, н тек последњега дана одржаће светлост победу над мраком, те ће посде настати „свет блаженства!" У остадом, овакво обожавање светлости надази се и у старих Келта, Сдовена, Ђермана, Мејиканаца и др. Ади ведики писац „прве књиге" ностања — Мојсеј —, узвисио се до веће мисли, јер по њему су светлост и мрак, небо н сав живот на њој, створења једне вечне силе; то је за цело узвишена мисао, и сви доцнији философи ограничиди су се на то, да је и друкче схвате и ближе је означе. Ади јестаственичар, који испитује најбдиже узроке појава и законе, по којима се они збивају, наилази свуда у нрироди дуадизам иранскога погдеда на свет; он посматра ону раснру између светлости и