Otadžbina

124

НА СРБОБГАПУ

У том и блед месец сииу Па обасја ту равиииу, И на љојзи путе витке И па путу коаанике. А што месед небом више, То путници пољем ближе Добре своје коње јашу Србобрану — Сентомашу. „Штапци поноћ кажу веће ; „Гопи, г Борђе, брже — ре'ће Један другом коњапику „Још нам Надаљ проћи вал,а, „Пак Турију крај капала, „Но поноћи, а зарана „Треба да смо на рочишту „На сутрашњем разбојишту „На бедеми Србобрана...« Ободоше добре коње Полетише низ то иоље Прах се диже — што га нога Врза коња у вис хита, И губи се у том немом У нростору неизмерном Одјек тутња од копита. А с' усана Коња врана Бела пена лети свуда Као перје од лабуда Кад га љути кобац стресе А покрај њих као да лете Кроз тму ноћну цркве свете, И црквеиа кула бела Од бачкијех лепих села Док у ноћи изгубе се.. Крај шајкагаки за час тили Коњи добри, брзи, чили, Оставили прелетили И епо их иа каналу, Па уз канал уз обалу, Као уз ведро небо звезде Даље језде. Сенке њине у каналу, Као авети преко воде, Упоредо уз њих ходе И промичу низ обалу А кад од њих коњи загру, Па на страпу бујио надру, На чизмама коњапика Љуте гује од челика,

Од челика ил од сребра Парају им зубом ребра, А од гује коњи љући Усиљеним бесним кроком И помамним скачу скоком Иропињућ' се — Фрктајући Подигнуте у вис главе Лете као бес олујни, А с ноздрва њини бујпи Капље знојне и крваве - Те у лету као олуја Ил' огњена жива муња Кад се с неба земљи свали Коњаници наши пали Пред опкоие српског стана. „Стој!... триста му љути рана ! Ко је ноћас— јад га дао, Пред вратима Србобрана ?" „„Ђенерао . . Што не могло сто топова То отвори речца ова И без боЈа и без рана, Тешка врата Србобрана. Кад коњици у стан на'ше Кољаиици одјахаше, И одоше под шагоре Да почииу, да с одморе И нека их — Бог зпа свсти, Шта ће сутра дан донети !

II Још без бриге јарко сунце На мајчином крилу спава, А мајка му зора нлава О сутрашњем дану саља : У сну бели данак гледи Густом маглом обавијон, У тој магли лик сакривеп, Лик јединца њеног бледи, Па с у бригу зора дала У сну брижна заплакала. Канље суза на земљицу На зелену ону траву, Пак се блиста прам месеца Као суза девојачка Прам њезипог лепог лица. Роса роси месец сјаје, Пак драг изглед роси даје,